REAKCIJA

Dani koje ne voli niko

 Ponekad desi se da se nadjes u procepu vremena. Prosto nekako zalutas u prostor gluposti. Pogledas oko sebe i samo vidis one koji su napravili istu gresku. Verujemo da je ovo vecnost. Tu si u pabu i svi oko tebe su poznata lica, i nikad ne osetis kad predjes granicu normalnosti.

U takvom stanju kod mene se uvek javlja neka potreba da stitim one koje znam. Dobro ili zlo, kako da prepoznas. Valjda u meni jos uvek postoji neka duboko zakopana ideja duznosti da se zastite slabi. Potpuno nezavisna od onoga sta ja zelim ili volim, jednostavno osecaj zastite, nagon da pomognes onima koji ne mogu da ucine to za sebe. Ne pada ti na pamet da se tako moze manipulisati ljudima.

Odes u pab s ekipom s kojom radis i nadje se neko ko napravi glupost gledajuci te u oci dok to radi. Uskocis pokrenut nekim pogledom uplasene srne i smiris situaciju i onda se nadjes u neobranom grozdju koje nisi birao. Pratis tu neku u taksiju i odvedes je do vrata, prihvatis poziv da ostanes neko vreme dok se ona smiri ili dodje sebi, a onda se nadjes zaskocen u zasedi. Ona ocekuje da ostanes, ti kao neki vitez, neki branilac njenog prava da bira, ne znajuci da je citava komedija nacinjena u nameri da te saplete i obori na ledja.

Da se razumemo, nemam ja nikakve gadljivosti prema zenskoj inicijativi, samo mislim da se te stvari moraju izvesti s vise licne odgovornosti.

 Nama muskarcima mode ovog doba namestaju previse uloga za koje nikad ne bi potpisali.

Menjam godine iskrene mrznje za dve minute lazne ljubavi. I mislim da je to postena nagodba.

Objavio Akcija1980 u 26. februar 2012 2:05:14 | 5 komentara

Dobrocinstvo i Napoleon

Danas me je na ulici, bas kad sam izasao iz instituta, zaustavila lepa devojka. Cudan naglasak, vuce na slovensku stranu, a mozda i na skandinavsku. Trazi lovu za neku deciju bolnicu. Ostao mi novcanik na stolu, pa upitah da platim cekom. Moze, ali da ispunim neki formular. Pogledam i nema bas puno pisanja, formulare inace ne volim. I sad uobicajeno, ime, adresa, telefon, pa i zanimanje. Upisem svoj sluzbeni naslov, corporate psychologist. Napisem i cek, a ona cita. Nisam znala i da takav posao postoji. Pa, kao sto vidis. Znaci li to da korporacije imaju dusu? Ne, nemaju. Pa zasto onda to radis? Korporacije nemaju, ali ja imam, a ziva dusa je u telu, kojem treba dosta ugadjanja, a to verujem, i sama znas da kosta. Da ovde je sve tako skupo, ali ja imam skromne potrebe. Rec po rec, dade mi svoj broj. Mozda je i nazovem. Ima neobicno ime, Livia.

Od skora, cesto sanjam ruzne snove, rat, paniku, glad. I eto, mogu da priznam, ponekad se zamislim. U gadnom i bednom svetu zivimo, i sto ga vise znam, sve manje mi se svidja. Veceras sam listao neku monografiju o Napoleonu, u svemu neobicnom coveku, o cijem se spiritualnom zivotu malo zna. U monografiji fotografije ukrasa na njegovoj odori u obliku malih zlatnih pcela. Setih se da vec dugo nisam video zivu pcelu. Negde u podsvesti me to pomalo uznemiruje. Ali nisam zbog toga budan. Zacitah se neke druge knjige i evo, jos je malo do zore ostalo, a pitanje je da li ce je uopste i biti.

Da li je moguca revolucija "odozdo"?

Objavio Akcija1980 u 21. februar 2012 3:39:29 | 5 komentara

Barbastelle spavaju dok sneg pada na London

Celi dan citam, samo sam izlazio na rucak. Lenj sam da kuvam. Linda je dosla oko 4 posle podne i donela jabuke i belo vino. Pustio sam muziku, onu po mom ukusu, soundtrack iz Batman Begins. Kaze da je cudna, a kad sam joj rekao da se kompozicije zovu po latinskim imenima slepih miseva, gledala me je nekako zbunjeno.

Posle mi kaze da je mislila da me pozove na neku zabavu koja priredjuje njena prijateljica u Walton-on-Thames, ali je imala osecaj da necu pristati. Da, rekoh, vidis da ti ta tvoja zenska intuicija radi. Tek tada sidjoh da vidim ima li poste, a ono sneg. Boze daj da napada jedno metar, necemo bar nedelju dana na posao.

Vino smo popili, Linda je otisla. Imam negde neke rakije, par kolaca u frizideru, jedan limun i teglu maslina. Cini mi se da sam nekad imao pidzamu, ali nikako da se setim gde mi je. Nocas ce biti hladno, ako ne nadjem pidzamu moracu da zagrlim samog sebe.

Objavio Akcija1980 u 4. februar 2012 21:45:51 | 8 komentara

Internet savet

 Jutros sam bio leeeenj. Iz kreveta sam dohvatio Blackberry i poslao poruku: Sorry guys I am down with flu. Izlezavao sam se i citao. O Boze zivot je lep, kad ga uhvatis za rogove. Jedem kolenicu i gledam Paper Moon. Prijatno vece vi sretni ljudi.

Objavio Akcija1980 u 3. februar 2012 18:32:59 | 4 komentara

Lekovite biljke i zivotinje

Citajuci Weltschmerzgirl setih se cudnih dogadjaja od pre nekoliko godina. Kupio sam tada stan i odmah zapao u stanje panike. Nisam mogao da spavam, a pred zoru malo zaspem i probudim se u bolovima. Nekoliko nedelja sam se mucio, pokusavao da ukapiram sta je to sa mnom. Umalo nisam kupio Jocinu pricu da sam se zajebao jer ce cene stanova da padnu i da mi podsvest savetuje da prodam dok mogu. I od tog njegovog lupetanja ili od nesanice stvarno proparanojisem. Svi oni racionalni razlozi koje sam sledio pre kupovine ucine mi se suludi. Utripovao sam da cu izgubiti sve pare, potpuno zanemarujuci to da ih uopste nemam i da sam to kupio na kredit. Elem, da ne davim mojim glupostima, jednog dana navratim kod komsije Hiena Kineza na porciju singapurskih nudli. Nenaspavan, s uzasnim bolom u ramenu ispruzim ruku da uhvatim vrecicu koju mi je dodavao kinezov cale, matorac od preko 90, a ruka mi potpuno odumre. Sve mi ispadne, a mene oblije znoj od groznog bola u celoj ruci, umalo nisam pao u nesvest. Kinez istrci iza tezge, poturi mi neku stolicu, donese casu vode... Kazem mu ma sve je ok. Nisam dobro spavao. Ali taj njegov matori cale izadje i pocne da mi meri puls, da mi zavrce saku i nesto mrmlja svom sinu. Ovaj mi onda prevede da sam bolestan i da njegov cale zna od cega. Kaze, njegov cale hoce da vidi tvoju kucu, a on je doktor koji leci kuce. Ni sada ne znam zasto sam pristao, ali na kraju me doprate do vrata, ovaj deda s velikim koferom od trske, a Hien pridrzavajuci me i noseci moj ruksak. Otvorio sam jedva vrata i pustio ih u kucu, a onda totalno pobrljavio s paranojom da ce me ubiti, istranzirati i sluziti musterijama kao Pork Chow Mein.

Nista od toga. Deda je otvorio kofer, pustio tri mace koje su se protezale i mazile, a kada je zapalio neku travku na tanjiricu koji je izvadio iz dzepa, razisle po stanu. Jedna je skocila na moj krevet, druga se sklupcala ispod radnog stola, a treca ispod kombinacije barske stolice i niskih merdevina na kojoj sedim dok doruckujem, kuvam ili uvece pred spavanje citam. Deda je onda zviznuo, mace su mu prisle jedna po jedna, a on ih je uredno spakovao u kofer. Prisao mi je jos uvek zanemocalom i uhvativsi me jednom rukom za podlakticu drugom me tresnuo izmedju grudi i ramena. Bol je prosao trenutno. Bio sam potpuno oduzet, duhom odsutan i rastrojen ovim pomerenim rabotama. Onda je deda poceo da sikce na Hiena koji je moj krevet odvukao dalje od prozora, radni sto pomerio skroz na levo, a kuhinju potpuno pretumbao. Te noci i svake od tada spavao sam kao beba, cesto dolazio po veceru u njihov shop i pio uzasno neukusan caj koji mi je deda prepisao. Jednog dana navratim, a dede nema. Gde ti je otac upitam Hiena, a on mi tuzno saopsti, otisao je. Izjavim mu saucesce, na sta on pocne da se smeje kao blesav i objasni da nije umro nego se vratio u Kinu. Hien je pre godinu i po otselio kod kcerke u Birmingham. Ne jedem vise nudle ni Pork Chow Mein. Ali uvek se toga setim kad vidim macku.

Objavio Akcija1980 u 3. februar 2012 1:05:20 | 1 komentara

Duh dinosaurusa

 Ja sam taj, neopipljivi dasak izumrlog monstruma. Jedan od retkih koji jos uvek traga za onim sto ne prave vise. Za pravom zenom. Ja sam kao oni koji jos uvek kupuju filmske kamere, long play ploce, papirne knjige, a svega je toga sve manje i manje. Previse star za novo, premlad za staro. Ja sam oprezan i starovremski potrosac, ne pijani bogatas skorojevic. Ja volim da dobro razgledam, pipnem, oslusnem, liznem i pomirisem. Ne kupujem macke u dzaku, ja tragam za dozivotnom garancijom. Ne zalim novac, vreme i srce. Ni jedno ne mozes ni potrositi ni izgubiti ni slomiti. Novac uvek na kraju ode nekom ko ga pristedi, vreme u samu vecnost, a srce te sluzi do kraja, onoga koji ti je sudjen. Zato se i ne razbacujem ni s prvim ni s drugim ni s trecim. I nisam jedini takav, ima nas jos, i muskih i zenskih. Ima nas, ali ne mnogo, nas je sve manje. Postali smo subkultura, manjina, sekta. Tragamo u mraku nekomercijalnih predela, na periferiji egzibionisticke metropole, tamo po budzacima gde jos kaplje malo zdravog razuma. Ja necu da investiram u staklene kule u sarene laze u prazna srca i plasticne sise.

I kako onda zivis, pita me drug. Rentiram brate. Usitnim nesto novca, pristedim nekoliko sati, odglumim da sam glup. Sto funti, par sati i lazni osmeh. Zezanje u sumrak, kresanje u noci, rastanak ujutro, zaboravljen telefon...

Kurve? Ne brate, sve postene zene. E izem ti takvo postenje. Da i ja kazem, ajde vidimo se nekad u pabu.

Objavio Akcija1980 u 2. februar 2012 20:02:05 | 4 komentara

Muska posla

Danas smo Harry i ja bili na rucku u Regentu. Zali se na Chrisa naseg bivseg kolegu koji sad radi za nas kao kontraktor. Kao na Bozicnoj zabavi, na kojoj nisam bio, Harry napadao sve sto je zenskog pola, a Chrisu se to nije dopalo. Prigovorio mu da ne postuje zene. Tu sam se nasao u cudu. Ne mogu da se setim nijedne normalne zene, ako tu ne racunam Margaret Thacher, a ta i nije bila normalna, koja hoce da je muskarac postuje.

Ali to neki ljudi ili ne vide ili nece da vide.

Objavio Akcija1980 u 1. februar 2012 20:28:13 | 0 komentara

Zenska posla

 Danas sam radio samo pola dana pa imadoh vremena da povedem novu prijateljicu na drugarov rodjendan. Ocekivao sam da ce da bude internacionalno drustvo, bar je do sada uvek bilo, ali ovaj put samo srpska ekipa, tako da je Linda, ova moja, bila jedina domaca, a u isto vreme i strana. Nika, taj moj drugar, je diplomirao arhitekturu i to u Francuskoj gde mu je cale bio diplomata ili nesto u tom stilu, ali ovde radi kao veoma uspesan kuvar. Zivi u ogromnom jednosobnom stanu koji je nekad bio neka radionica, pa je centralno mesto soba od 12 X 8 metara, a sve ostalo je samo wc, kupaonica i naravno svetski opremljena kuhinja. Po tradiciji svaki je njegov rodjendan gargantuovska zderancija. Udjemo i ispozdravljamo se, a on me zove u kuhinju da mu pomognem s palacinkama. Skromno receno, tu sam majstor, ali samo tu. Shone, jel znas kakav si gaf sad napravio? Kakav gaf? Pa doveo si englesku ribu. Pa sta, i do sada sam imao samo takve. Ali sad ce ove nase da kidisu na tebe, ovde ima bar sedam-osam slobodnih. Zasto na mene, pa dosao sam s devojkom, valjda je to jasno. Ali nije nasa. Pa kakve to sad ima veze? Pa zene su seksualno teritorijalne. Kako to mislis? Pa kod mene u restoranu (radi u francuskom restoranu na South Kenu) kad lik dovede Engleskinju sve mu se zabarke nabacuju. Nisi cuo za tu pojavu? Ne, ti me zajebavas? Ne brate, to ti je tako, vidjam to uvek. ???

Onda smo, jeli, zderali, krkali, pa mezetili uz vino, djuskali i tako to. Medjutim, desi se i to. Nije da ne imponuje, iako se pilo i pilo, ali malo po malo pa postalo i previse napadno, a bogami i neprijatno. Linda je iz komsiluka, dve ulice od mene, sto je samo po sebi ogromna prednost u ovolikom gradu, da ne pominjem njene ostale kvalitete i dusevne karakteristike. Tako, kad sam izvagao to, a na drugi tas nabacio i sujetu, odlucim da je bilo dosta. Izasli, a ja gledam da uhvatim taksi, ali ona nece. Da prosetamo malo? Hladno. Pa zakopcaj kaput. I tako setamo ruka u ruci, a ona ce, a sta si ti u Srbiji? Kako sta? Gradjanin. Pa mislim sta si tamo u smislu karijere? Nezaposlen. Nisi neki pevac,  glumac, tako nesto? Ne, zasto pitas? A znam zasto pita. Onako, ucinilo mi se. I ja sad razmisljam da je to neka namestaljka, slucajnost i da li stvarno postoji ta zenska seksualna teritorijalnost.

Objavio Akcija1980 u 1. februar 2012 1:05:08 | 3 komentara